Header
Систем логора Јасеновац PDF Print E-mail

Превод са енглеског. Део компилације краћих текстова, љубазношћу Jasenovac Research Institute-а
 

ЈАСЕНОВАЦ


Чланак (извод) из „Енциклопедије Холокауста“, приредио Yisrael Gutman, том I, 1995. године, стр. 739–740


ЈАСЕНОВАЦ, највећи концентрациони логор за истребљење људи на територији Хрватске. Јасеновац је заправо чинио комплекс од неколико подлогора, у непосредној близини, на обали реке Саве, око 62 миље (100 км) јужно од Загреба. Логор за жене, Стара Градишка, који се налазио мало даље, такође је припадао овом комплексу.


Јасеновац је основан у августу 1941, а био је расформиран тек у априлу 1945. Стварање самог логора, управљање и надзор над њим били су поверени III одељењу Усташке народне службе (УНС), на челу са Вјекославом (Максом) Лубурићем, који је лично одговарао за све што се тамо догађало.

 

Око 600,000 људи побијено је у Јасеновцу, углавном Срба, Јевреја, Рома и противника усташког режима. Број јеврејских жртава креће се између 20,000 и 25,000, од којих је већина побијена до августа 1942., када је отпочела депортација хрватских Јевреја у Аушвиц, ради истребљења. Јевреје су у Јасеновац слали из свих крајева Хрватске (и Босне и Херцеговине, прим. прев.), из Загреба, Сарајева и осталих градова и варошица. Већина је убијена одмах по доласку, на неком од стратишта близу логора: Гранику, Градини и другим местима. Они који су остављени у животу били су углавном или високо образовани професионалци или занатлије чије им је знање и умеће било потребно (лекари, фармацеути, електричари, обућари, златари итд.) и радили су у радионицама и фабрикама у Јасеновцу.

 

Животни услови у логору били су крајње сурови: оскудна, слаба храна, бедан смештај, изузетно оштра дисциплина и невероватно окрутно понашање усташких чувара. Услови су се побољшавали једино током кратких периода, у време посета делегација, као што су биле посете делегације новинара у фебруару 1942. и Црвеног Крста у јуну 1944.

 

zlocinci


Убијање и мучења у логору достигли су врхунац крајем лета 1942., када је на десетине хиљада српских сељака депортовано у Јасеновац из подручја где су се водиле борбе против партизана, у области планине Козара.

 

Већина мушкараца побијена је у Јасеновцу. Жене су слали на присилни рад у Немачку, а децу су одвајали од мајки; нека су побијена, док су остала расута по сиротиштима широм земље.

 

На слици лијево : три кољача и командант Јасеновца: Стипе Прпић, фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић, и Јерко Маричић

 


У априлу 1945., партизанска војска дошла је надомак логора. У покушају да избришу трагове злочина, усташе су дигле у ваздух све бараке и побили већину логораша. Покушај бекства затвореника није успео и тек их је неколико преживело.


БИБЛИОГРАФИЈА
Romano, J. Jews of Yugoslavia, 1941-1945: Victims of Genocide and Freedom Fighters. Belgrade, 1982. Sindik, D., ed. Sećanja Jevreja na logor Jasenovac, Belgrade, 1972.
 

Карта логора План логора
Карта јасеновачких логора Цртеж логора

 

 
Логор „Јасеновац“ простирао се на преко 240 квадратних километара, дуж обале реке Саве, од Старе Градишке на истоку, до села Крапје на западу, и од Струга на северу до линије између Драксенића и Бистрице на југу. До избора овако широког подручја Јасеновца за тај монструозан логор дошло је из неколико разлога. Један од њих био је свакако погодан географски положај. Пруга Загреб–Београд била је у близини, и веома важна за транспорт затвореника. Терен је окружен рекама Савом, Уном и Великом Стругом, у сред мочварног Лоњског поља, тако да је бекство из логора било скоро немогуће. На другој обали реке Саве, подручје Градине тешко је приступачно и често је плављено, ненасељено и далеко од било каквог сведока. Било је то идеално место за сакривање масовних убистава. Други могућ разлог за избор овог места биле су тамошње фабрике; то су биле радионице за израду ланаца, циглане, стругаре и томе слично, те је логор било лако представити јавности као радни.


Усташка штампа обзнанила је јавности 23. августа 1941. да су прве бараке за затворенике изграђене у близини села Брочице и Крапје и да ће логори бити коришћени у сврху исушивања Лоњског поља. У ствари, то је био зачетак логора Јасеновац, или тачније, логора II званог Брочице — „Версајев“ и логор 11 под имено „Крапје“, у довођени први затвореници – Јевреји и Срби из усташких логора Слано и Јадовно. У почетку су затвореници заиста и радили на изградњи насипа, али под неописиво тешким условима и терором. Они који нису поумирали од исцрпљујућег рада и глади а одмах потом били закопавани у насипе, убијени су кад је логор ликвидиран. У новембру 1941, отворен је Логор III, звани „Циглана“ – такозвана „Тројка“ – који је убрзо постао место централне управе за све сабирне и концентрационе логоре у НДХ. Центар овог логора налазио се испод села Јасеновац, у области индустријског комплекса где је циглана стварно и била, па је тако окружена зидом високим 3–5 метара, у који је било уграђено седам бетонских бункера, и на коме се налазило неколико кула стражара. Испред зида била су три реда испреплетане бодљикаве жице, која је на неким местима била електрифицирана. Четврта страна логора гледала је на реку Саву. Као саставни део Логора III – блок Ц, ту се налазио специјални затвор усташке тајне службе за посебно одабране затворенике.

 

Логор IV „Кожара“ основан је у селу Јасеновац, а логораши који су радили у кожари били су тамо под најтежим могућим условима. Логор V – Стара Градишка организационо је припадао Јасеновачком комплексу логора. На целокупном подручју Јасеновца основана су још три специјална логора. У селу Уштица, код ушћа реке Уне у Саву, налазио се импровизовани „цигански“ логор где су углавном Роми довођени и убијани, а села Млака и Јабланац претворена су у сабирне логоре за жене и децу.


За спољашњи свет, Јасеновац је представљан као радни логор. Усташка пропаганда покушавала је да представи концентрационе логоре и свом народу и свету, као места корисног рада и побољшања. Шире подручје логора било је строго чувано. Само „потврђене“ усташе са специјалним задацима су пуштани унутра. Чак ни Немцима као „савезницима“ и пријатељима, није било допуштано да слободно улазе у логор. Међутим, под притиском из иностранства, нарочито од стране Немаца, 6. фебруара 1942., „Међународни комитет“ посетио је Логор да би видео начин живота и рада у њему. У тој делегацији, био је и Папин изасланик, монсињор Масучи.


Три дана пре тога, Љубо Милош, командант јасеновачких логора, скупио је све затворенике и наредио им да очисте логор, оперу трпезарију, кухињу и болницу. Затвореници су подељена храна какву никад пре нити после нису добили. После ове посете, фотографије „радника за својим машинама“, у добро опремљеним радионицама, логорске клинике, са особљем у беспрекорним, белим униформама, послате су свету из Јасеновца. Логор је представљен на такав начин, да је изгледало да је Јасеновац пожељно место, у ратним, несигурним временима, временима смрти и сиромаштва, без икакве примисли о томе шта се заправо крије иза ових фотографија.

 

 

Пробој затвореника и ослобођење логора


Почетком априла 1945, усташе су припремали уништење логора Јасеновац, да би уклонили трагове својих злочина пре бекства. Потпуно уништење логора почело је 20. априла, када је велика група жена и деце била погубљена. Двадесет другог априла 1945, под вођством Анта Вукотића, око 600 људи наоружаних циглама, моткама, чекићима и другим стварима, разбило је врата, полупало прозоре и побегло из зграде. Око 470 људи било је болесно и неспособно да се бори голим рукама против наоружаних усташа, тако да они нису узели учешће у побуни. Пут до источне капије логора, дуг 150 метара, био је покривен унакрсном ватром усташких митраљеза, и многи затвореници су онде убијени. Велики број њих је убијен на жичаним оградама. Стотину заробљеника успело је да се пробије кроз сломљену логорску капију. Само 80 затвореника је преживело док су њих 520 умрли при првом нападу. Преосталих 470 унутар логора, побијени су касније од стране усташа.


Заробљеници, њих 167, из такозване „Кожаре“ – дела јасеновачког логора, су око 8 увече, 22. априла такође отпочели борбу на живот и смрт, под вођством Станка Гаћеше и Захида Букуревића. Њих 150 успело је да се пробије, али су били опкољени и изложени таквој ватри да је само 11 затвореника преживело.


Јасеновачки логор није био затворен до последњих битака које су биле вођене. Снаге југословенске армије ушле су у логор Стара Градишка 23. априла, а у Јасеновац 2. маја 1945. Пре напуштања кампа, усташе су побили преостале заробљенике, разорили и уништили зграде, стражарнице, собе за мучење, „Пићилијеве“ пећнице и остале грађевине. По уласку у логор, ослободиоци су нашли само рушевине, пепео, дим и мртва тела.